Šta kada psa ujede insekt ili zmija?

Ares, Lagoto romanjolo, mužjak star 4 godine,.. hitno doveden u Kliniku Sveti Vrači zbog ujeda u slabinskom delu kod zadnje leve noge, pas opšte zdravstveno stabilan, uznemiren, sa povišenom telesnom temperaturom, vlasnik nije video da li je psa ujeo insekt ili ga je ujela zmija, mesto ujeda locirano, isprano, dezinfikovano, data adekvatna zaštitna terapija uz detaljno praćenje u narednim satima. Ares je dobio i jednu „lepu“ kragnu, koju baš ne voli. Izvanredna reakcija vlasnika, bez improvizacija, psa najbrže moguće doveo na pregled.

Ujedi insekata mogu biti krajnje neprijatni ali i opasni za pse. Pčele i ose, njihovi rođaci stršljenovi i bumbari uglavnom predstavljaju najveću opasnost. Ne treba zaboraviti ni paukove, mrave, komarce, papadaće i krpelje. Gotovo svi ovi insekti obično nisu aktivni na temperaturama ispod 13° Celzijusa pa najveća opasnost preti s proleća, leta i rane jeseni. Ujedi zmija mogu biti još opasniji, iako, verovali ili ne, po statistici mnogo više životnja strada od ujeda pčele nego od zmije.

INSEKTI

Ako zanemarimo komarce, papadaće i krpelje koji su paraziti koji se hrane krvlju domaćina i namerno napadaju pse ostali insekti koji predstavljaju opasnost nisu agresivni. Ubadaju tek ukoliko su uznemireni ili napadnuti. Naravno radoznalost pasa koji im prilaze nikad ne tumače kao dobronamernu i bezopasnu. U svakom slučaju, ujede ili ubode svih insekata treba shvatiti krajnje ozbiljno, jer posledice ponekad imaju i smrtni ishod.

Ujedi insekata mogu da izazovu lokalne ili sistemske reakcije u organizmu. Najčešće lokalne reakcije organizma kada psa ujede insekt manifestuju se na koži, a obično se javlja blaže ili jače crvenilo, otok i bol koji nastaju kao posledica toksina koji ispušta insekt. Pčele i ose kao odbrambeni mehanizam imaju žaoku, kojom mogu da ubrizgaju otrov u psa. Ovaj otrov nije smrtonosan, ali je lokalno iritantan za tkivo i usled toga se pojavljuju otok i svrab, a u nekim slučajevima može izazvati i jaku reakciju.

Kada je reč o blagoj reakciji, antihistaminici mogu da pomognu u smanjenju ovih neprijatnih simptoma. Otok njuške se najčešće javlja kao posledica uboda žaoke pčele. Otok se može širiti i ponekad zahvatiti i sluznicu grla, što dovodi do otežanog disanja, pa se zato preporučuje profilaktički tretman.

Samo kod pasa koji su prethodno bili izloženi ubodima insekata mogu nastati alergijske reakcije na ujed insekata. One mogu da budu kobne za životinju. Sistemska alergijska reakcija se manifestije koprivnjačom po celom telu, oteklinama, povraćanjem i prolivom. U težim slučajevima životinja teško diše, počinje da se guši i otežano guta uglavnom zbog nateknuća jezika.

Kao najteži oblik preosetljivosti na ubod insekata javlja se anafilaktički šok. To je sistemski odgovor organizma na reakciju, jer se ponekad razvija kao reakcija na otrov. Tada se šire krvni sudovi, a sve ovo dovodi do smanjenja krvnog pritiska i zato je neophodna terapija kortikosteroidima i brza intravenska infuzija. Prati ga nesvestica, gubitak svesti, cijanoza sluzokože i na kraju dolazi do ugonuća životinje.

Otrovi ose i stršljena sadrže hemijski jače i aktivnije supstance, zato su i alergijske reakcije mnogo teže. Posebno kod ujeda stršljena. Ose i stršljeni mogu da izbodu psa više puta, za razliku od pčele koja tokom uboda ostavlja žaoku iz koje se oslobađaju toksini. Nakon ujeda pčele trebalo bi što pre pincetom ili noktima odstraniti žaoku iz kože. Na mesto uboda staviti hladne obloge i premazati ga antihistaminicima (hloropiramin-sinopen mast).

Ukoliko se javi koprivnjača, otežano disanje, gušenje, oticanje kapaka obavezno psa odvesti kod veterinara. U ovim slučajevima daju se antihistaminici i to intravenski. Ukoliko se jave znaci šoka, sprovodi se antišok terapija, koja podrazumeva davanje adrenalina, antihistaminika i kortikosteroida.

ZMIJE

Zmije su uglavnom plašljive životinje i pri susretu sa nama i našim ljubimcima verovatno će pobeći, ali kako naši ljubimci mogu biti previše radoznali, može se desiti da ih zmija ujede iz straha za sopstveni život.

Bilo bi dobro ne paničiti, jer zmija koja je ujela ljubimca ne mora biti otrovnica. U Srbiji postoje tri vrste otrovnica: poskok, šarka i šargan. Poskok je dug od 60 do 70 cm, najrasprostranjenija je otrovnica kod nas i veoma retko može dosegnuti dužinu do 100 cm. Prepoznatljiv je po srcolikoj glavi sa rogom na vrhu. Šarka je od 50 do 70 cm dužine, sa jasno izraženom cik-cak šarom duž tela. Šargan je veoma mala otrovnica, od 30 do 50 cm dužine, sa šarom sličnom šarkinoj šari braonkaste ili sivkaste boje, a bočno duž tela ima crne tufne.

Kako je u trenucima ujeda nekada teško razlikovati otrovnicu od neotrovnice, bilo bi dobro uvek postupiti kao da je reč o ujedu otrovnice i ljubimca što pre odvesti kod veterinara. Zasecanje ujednih rana, isisavanje otrova i ceđenje ujednih rana, nije preporučljivo, jer može ugroziti i vaš život i život vašeg ljubimca. Dalji fizički napor, nakon ujeda, može ubrzati cirkulaciju ujedene životinje, brže rasprostiranje otrova i njegovo delovanje, pa bi ga trebalo sprečiti i životinju doneti do veterinara.

Ujedne rane se ne zašivaju, ali ih svakako treba očistiti odgovarajućim antiseptičnim sredstvima i po potrebi aplikovati antibiotsku i analgetsku terapiju.

Otrovnice sa naših prostora, pri ujedu u telo životinje ispuštaju otrove koji su pre svega krvni otrovi, koji dovode do hemolize, raspadanja eritrocita. Zato je preporuka, da ljubimca koji je pretrpeo ujed zmije u što kraćem vremenskom periodu odvedete veterinaru koji će aplikovati protivotrov i neophodnu potpornu terapiju u zavisnosti od opšteg stanja životinje.

Ujed bilo koje zmije je bolan, uglavnom praćen krvarenjem iz ujednih rana, koje su sitne i duboke. U predelu ujeda i oko njega, vidljiv je otok, a moguće je nekada uočiti sitna, podkožna tačkasta krvarenja. Pri ujedu, zmija može ubrizgati otrov i direktno u veći krvni sud, a tada se pojačavaju opšti simptomi – ubrzano disanje, pad krvnog pritiska, dehidracija, strah, pospanost, nervni napadi, spontana defekacija i uriniranje, grčevi, anemija, jaka sistemska krvarenje, pojava krvi u urinu, fecesu, otežano disanje…

Ujedena životinja, nalazi se u jednoj vrsti šoka, koji je jedino moguće tretirati pravovremenom terapijom koju će aplikovati veterinar, a prognoza o oporavku zavisi od veličine životinje, mestu i broju ujeda i vremenu koje je proteko od momenta ujeda do početka terapije.