Mija, domaća evropska mačka, stara 17 godina,.. dovedena u Kliniku Sveti Vrači, nevesela, blago dehidrirana. Dijagnostikovana akutna insuficijencija bubrega. Data simptomatska terapija u nekoliko planiranih terminusa. Zakazani kontrolni pregledi i nastavak terapije.

Hronična bolest bubrega, tj. hronično otkazivanje bubrega označava stanje u kom su bubrezi postepeno i nepovratno počeli da otkazuju. Ova bolest je veoma česta kod starijih mačaka i upravo je ona najčešći uzrok smrti kod mačaka.

Određene rase mačaka imaju predispoziciju da razviju ovu bolest, npr. Mejn Kun, Abisinijska, Persijska, Sijamska, Ruska plava i Burmanska mačka.

Sve starije mačke obično razviju ovu bolest do nekog stepena, hipertiroidizam i hronična bolest bubrega se skoro pa podrazumevaju kod starijih mačaka.

Bubrezi se sastoje od hiljade mikroskopskih cevčica u obliku levka koje se nazivaju nefroni. Njihov posao je da filtriraju i ponovo apsorbuju tečnost.

Kod mladih, zdravih životinja, ima toliko nefrona, da određeni broj stoji u rezervi. Kako mačka stari, ili ukoliko dođe do oštećenja bubrega, neki nefroni prestanu da funkcionišu i koriste se rezervni. U jednom trenutku života mačke svi nefroni koji mogu da se iskoriste, oni se i koriste.

Kada nestane nefrona u rezervama, i kako se oštećenje bubrega pogoršava, pojavljuju se prvi simptomi hronične bolesti. Zbog rezerve koja postoji, nema simptoma otkazivanja bubrega sve dok oštećenje nije preveliko.

Kada izgube 2/3 nefrona, bubrezi više ne mogu da čuvaju vodu i mačka izbacuje veće količine razređenog urina. Kada je nivo kreatinina povišen na testu krvi, to znači da je već 75% nefrona u oba bubrega nestalo.

Uzroci mogu da budu urođena deformacija bubrega, kongenitalna policistična bolest bubrega, hronična baterijska infekcija bubrega, visok krvni pritisak, poremećaj imunog sistema (sistemski lupus), izlaganje otrovima, akutna epizoda, hronična opstrukcija urinarnog trakta i određeni lekovi, pogotovo nefrotoksični antibiotici.

Takođe infektivne bolesti kao što su FIV i leukemija mogu da oštete bubrege. Uzroci mogu još da budu i izlaganje teškim metalima, trauma abdomena i dijabetes.

I pored svih ovih mogućih uzroka, tačan uzrok bolesti bubrega je često nedefinisan.

Kako krv putuje kroz bubrege, oni filtriranjem uklanjaju otrove iz krvi i zadržavaju potrebne supstance kao što su proteini.

Bubrezi takođe regulišu količinu vode u krvi. Oni pomažu u regulisanju krvnog pritiska tako što regulišu sodijum. Takođe regulišu kalcijum i D vitamin.

Pored toga, bubrezi izlučuju hormon eritropoetin koji stimuliše koštanu srž da proizvodi crvena krvna zrnca.

Kao što vidite, kada bubrezi ne funkcionišu normalno, to može da utiče na dosta organa. Zbog toga što oni obavljaju dosta stvari, postoji i dosta simptoma bolesti i oni mogu da variraju od mačke do mačke. Mogu da budu suptilni i da sporo napreduju a mogu da budu ozbiljni i da se pojave iznenada.

Simptomi uključuju povećanu žeđ i uriniranje, curenje urina (posebno noću), povraćanje, dijareju, nedostatak apetita, gubitak težine, depresiju, anemiju i opštu slabost tela.

Drugi, manje češći simptomi bolesti mogu da budu lomovi koji su rezultat slabih kostiju, visok krvni pritisak od koga može iznenada da se oslepi, svrab, stomačno krvarenje, modrice, čak i pojava oralnih čireva.

Mnogi simptomi hronične bolesti bubrega postoje i kod drugih bolesti, i zato je tačna dijagnoza veoma bitna.

Rutinska provera krvi može da otkrije hronični problem sa bubrezima u ranoj fazi. Mačke koje su starije od 7 godina trebalo bi da se testiraju barem jednom godišnje. Mada preporučuje se provera dva puta godišnje, neverovatno je kako situacija može da se promeni za samo 6 meseci a od velikog značaja je da se ova bolest uhvati u ranoj fazi.

Krvna slika će pokazati ukoliko postoji povišen nivo otrova u krvi, što je znak opadajuće funkcije bubrega. Rutinski test krvi će takođe pokazati anemiju a opšta krvna slika bolesti kao što je dijabetes ili hipertiroidizam.

Analiza urina je veoma važna i može da da kritične informacije o funkcionisanju bubrega. Može da pokaže infekciju urinarnog trakta, može da kvantifikuje koncentraciju urina i da detektuje da li se mikroproteini izbacuju. Ovo su dva najčešća znaka koja se mogu veoma rano prepoznati.

Mačke sa hroničnom bolesti bubrega imaju tendenciju da piju dosta vode, i često uriniraju, jer telo pokušava da nadomesti nefunkcionisanje bubrega tako što izbacuje dodatne produkte iz sistema.

Smanjena funkcija bubrega utiče na sposobnost koncentrisanja urina, tako da je razređeni urin čest problem.

Veoma je bitno da se proveri tiroidna funkcija, pogotovo ako je mačka starija a sumnja se na bolest bubrega. Hipertiroidizam često postoji sam ili je povezan sa otkazivanjem bubrega, i njegovo prisustvo menja tretman bolesti.

Krvni pritisak takođe treba da se proveri jer mnoge mačke koje boluju od hronične bolesti bubrega takođe imaju povišen pritisak.

Nekad je takođe dobro da se uradi ultrazvuk jer će dati bolju sliku kako izgledaju bubrezi.

Hronična bolest bubrega je podeljena u faze u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti. Što je veći nivo otrova u krvi i što ima više abnormalnosti u urinu, to je bolest ozbiljnija.

Internacionalno renalno udruženje (IRIS) je razvilo metod po kom se bolest deli na 4 faze, u zavisnosti od težine. Prva faza je najmanje ozbiljna, a četvrta najozbiljnija. Faziranje bolesti je korisno radi tretmana i nadgledanja pacijenata.

Prvu fazu karakteriše nivo kreatinina u krvi koji je manji od 1.6 miligrama po decilitru. Prisustvo otrova u krvi je neznatno u ovoj fazi ali mogu da postoje druge abnormalnosti. Na primer neadekvatna koncentracija urina ili abnormalni izgled bubrega na rendgenu.

Druga faza je kada je nivo kreatinina između 1.6 i 2.8 miligrama po decilitru.

U trećoj fazi, nivo kreatinina je između 2.9 i 5 miligrama po decilitru. Otrovi se postepeno nagomilavaju u krvi a najverovatnije se polako pojavljuju i drugi simptomi.

Četvrtu fazu karakteriše nivo kreatinina preko 5 miligrama po decilitru, nagomilani otrovi i nekoliko dodatnih simptoma.

Količina proteina izbačena kroz urin i povišen krvni pritisak takođe su faktori ove faze.

Cilj tretmana hronične bolesti bubrega kod mačaka streba da bude:

• Kontrola uremije (nagomilavanje otrova u krvi)
• Odlaganje progresije bolesti
• Očuvanje kvaliteta života mačke koliko je to moguće

Terapija infuzijom se obično preporučuje da bi se rešio problem dehidracije, anoreksije, povraćanja i izbacivanja otrova iz tela. U zavisnosti od stanja mačke, infuzija se daje intravenozno (obično kod veterinara) ili potkožno (može i vlasnik).

Potkožna infuzija se daje ispod kože, obično kod vrata između lopatica. Mačke obično ovo veoma dobro podnose. Više su vlasnici ti koji se uznemire. Ali kada se i vlasnik opusti i nauči kako da daje infuziju, mačke je podnose veoma dobro. Frekventnost davanja zavisi od ozbiljnosti bolesti.

Preporučuje se ishrana koja je obogaćena kvalitetnim proteinima i ima manje količine sodijuma i fosfora. Veoma je bitna kontrola unosa fosfora.

Mnogi veterinari insistiraju da ishrana mora da sadrži manju količinu proteina iako su istraživanja pokazala da ljubimcima koji stare – uključujući i one sa bubrežnim bolestima – treba više a ne manje proteina. Ali to mora da bude protein visokog kvaliteta.

Mnogi veterinari preporučuju medicinsku suvu hranu za bolesti bubrega, ali mački treba davati i kvalitetnu mokru hranu ili svežu hranu jer će voda iz te hrane da pomogne bubrezima. Veoma je bitan i neograničen pristup svežoj vodi.

Postoje i druge terapije koje mogu da budu od pomoći u zavisnosti od simptoma. Visok krvni pritisak mora da se kontroliše, anemija takođe mora da se leči a ponekad se i za gastrointestinalne simptome prepisuju lekovi.

Vitamini i minerali mogu da budu od pomoći. B vitamin se može dodati u infuziju i pomoći kod anemije, muke i poboljšava opšte stanje mačke.

U prodaji se može naći i probiotik Azodil koji je posebno formulisan za potporu bubrega.

Takođe je veoma bitno da mačka živi u okruženju bez stresa.

U svetu postoje i opcije dijalize i transplantacije bubrega ali one se koriste kao poslednja šansa i mnoge mačke ih ne prihvataju dobro.

S obzirom da je ova bolest vodeći uzrok smrti kod kućnih mačaka, ali ne i kod divljih mačaka, moramo da se zapitamo zašto je ova bolest poprimila razmere epidemije kod kućnih mačaka.

Odgovor je najverovatnije u ishrani. Prirodna, neprerađena hrana od malih nogu i tokom celog života čuva bubrege, smanjuje pritisak koji se vrši na njih i podržava na hiljade važnih nefrona. Ukoliko se mačka celog života hrani prerađenom, suvom hranom, bubrezi definitivno trpe. Kombinacija ove hrane, otrova u okruženju, vode lošeg kvaliteta i prevelikog broja vakcina utiče na bubrege i bolest bubrega praktično postaje nezaobilazna za današnje kućne mačke.

Najbolji pristup sprečavanja i kontrole bolesti bubrega je stalno nadgledanje organa. Na ovaj način možete da identifikujete rizike i primetite suptilne promene mnogo pre nego što bubrezi počnu da otkazuju.

Mnoge mačke žive ispunjene i srećne živote ukoliko se ova bolest rano otkrije i proaktivno tretira.