Hladna novembarska noć i mračan beogradski haustor. Ne plačem ali sam jako uplašen. Ostavili su me ovde da započnem novi život,.. ili da neljudima ne budem na teretu. Drhtim i čekam da svane. Biće lakše kada se razdani, biće lakše pobeći od prljavih cipela. Hvata me san. Ta divna omamljenost senkama koje blede i gase se. A onda svetlo u hodniku koje prekida sve. I te oči koje me gledaju zaljubljeno i te ruke koje se pružaju ka meni. Da nije svetla i topline koja me opija pomislio bi da sanjam. Užurbani koraci koji me negde nose. I topli zagrljaj koji ne popušta. Kupanje, čišćenje od parazita, neko mi govori da sam medeno čudo. Pretrnuo sam od naleta sreće, neću iz ruku moje spasiteljke. Ljubim je, i ona mene ljubi. Zove me Mališa. Ne zatvaram oči od sinoć da nešto ne pokvarim. Topim se i nestajem, provirujem, njušim. Sreća miriše na topli dom i moju porodicu. Zaspaću. Srećan.